Predavanje
Hrišćanstvo i izazovi novog doba
Episkop humski dr Maksim (Vasiljević)
"...Hrišćanski Bog jeste Trojica, a to znači tri slobodne apsolutne Ličnosti koje postoje u odnosu ljubavi i zajedničenja. Setite se samo Svetog pisma Novog zaveta, recimo Jovanovog Jevanđelja, gde se Hristos na tako potresan i dramatičan način odnosi prema svome Ocu. Njegova Prvosveštenička molitva, i tako dalje, ukazuje da jednostavno Sin ne može bez Oca i Otac ne može bez Sina i Svetog Duha. Ta dimenzija ličnosnog postojanja Božijeg jeste temeljna karakteristika hrišćanstva i na njoj svagda treba insistirati upravo zato što je čovek stvoren po slici i prilici takvoga Boga, Boga koji ljubi, Boga koji je Trojica. Ako je po slici ili ikoni takvoga Boga stvoren, znači da je i on pozvan da u svome postojanju, svom ne samo svakodnevnom životu, nego, u temelju svoga bića bude u stvari biće zajednice i ljubavi."
"...Ako bismo rekli u čemu je identitet Crkve mi bismo uvek ukazali na njen vrhunski izraz zajedničenja sa Bogom, a to je sveta i božanska Liturgija i po tome se naravno hrišćanstvo, hrišćanska Crkva razlikuje od svih ostalih religija i u tome je njen identitet. Bez mnogo toga bi Crkva mogla u istoriji da bude i da postoji, i bez svoga socijalnog angažovanja, bez mnogih aspekata koje imaju drugi. Međutim, bez Evharistije, to jest tog načina zajedničarenja koji je Hristos ostavio od Tajne večere, Crkva ne bi mogla da postoji, i zato je sam identitet Crkve u božanstvenoj Evharistiji. To je ono sabranje u kome se ostvaruje zajedničenje između Boga i sveta."
Copyright © 2006 by
Christian Cultural Centre
4. marta 2005. godine, u okviru tribine "Pravoslavni razgovori", a u organizaciji hrišćanskog kulturnog centra, u prostorijama Svete Tekle, održano je predavanje Episkopa humskog dr Maksima (Vasiljevića) na temu: Hrišćanstvo i izazovi novog doba.
Iz predavanja izdvajamo pojedine dijelove:
"...Za nas je Crkva, pre svega, ličnosna ontološka zajednica između ovaploćenoga Boga, koji je Hristos, Sin Božiji, drugo lice Svete Trojice, koji je na sebe uzeo celokupnu tvar, a pre svega slovesna bića, među njima naravno na prvom mestu stavljamo anđele i ljude. Dakle, ne radi se o jednoj “prosto duhovnoj zajednici” koju Bog ostvaruje sa dušama ljudi, nego sagledano u okvirima celokupne hrišćanske kosmologije, radi se o susretu i zajedničenju ili zajedničarenju Boga sa celokupnim svetom. Jer Bog je stvorivši svet imao u vidu njegovo večno postojanje. Kada je stvarao na početku istorije ovo što danas zovemo Kosmos ili Univerzum, Bog je imao u vidu zajednicu sa tim svetom. Nije ga prosto stvorio kao neku realnost mimo Njega, sa kojom bi on opštio povremeno, nego je u Sinu Svome ljubljenome, kako kaže Sveto pismo, zavoleo svet svoj i zamislio ga kao jednu zajednicu, ljubavnu zajednicu sa Njim."
"...Izazovi koji se postavljaju pred savremenog čoveka, a posebno pred pravoslavnog čoveka su kosmogonijski, to jest, toliko su dramatično, da tako kažemo, drugačiji od onih izazova koji su pratili čoveka prohujalih epoha i vremena. Najozbiljnija pitanja koja se danas postavljaju pred čoveka jesu svakako duhovne prirode."