ХРИШЋАНСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР-KRŠĆANSKI KULTURNI CENTAR

"...Хришћански Бог јесте Тројица, а то значи три слободне апсолутне Личности које постоје у односу љубави и заједничења. Сетите се само Светог писма Новог завета, рецимо Јовановог Јеванђеља, где се Христос на тако потресан и драматичан начин односи према своме Оцу. Његова Првосвештеничка молитва и тако даље указује да једноствано Син не може без Оца и Отац не може без Сина и Светога Духа. Та димензија личносног постојања Божијег јесте темељна карактеристика хришћанства и на њој свагда треба инсистирати управо зато што је човек створен по слици и прилици таквога Бога, Бога који љуби, Бога који је Тројица. Ако је по слици или икони таквога Бога створен, значи да је и он позван да у своме постојању, свом не само свакодневном животу, него, у темељу свога бића буде у ствари биће заједнице и љубави."

"...Ако бисмо рекли у чему је идентитет Цркве ми бисмо увек указали на њен врхунски израз заједничења са Богом, а то је света и божанска Литургија и по томе се наравно хришћанство, хришћанска Црква разликује од свих осталих религија и у томе је њен идентитет. Без много тога би Црква могла у историји да буде и да постоји, и без свога социјалног ангажовања, без многих аспеката које имају други. Међутим, без Евхаристије то јест тог начина заједничарења који је Христос оставио од Тајне вечере, Црква не би могла да постоји, и зато је сам идентитет Цркве у божанственој Евхаристији. То је оно сабрање у коме се остварује заједничење између Бога и света."

4. марта 2005. године, у оквиру трибине "Православни разговори", а у организацији хришћанског културног центра, у просторијама Свете Текле, одржано је предавање Епископа хумског др Максима (Васиљевића) на тему: Хришћанство и изазови новог доба.

Из предавања издвајамо поједине дијелове:

"...За нас је Црква, пре свега, личносна онтолошка заједница између оваплоћенога Бога, који је Христос, Син Божији, друго лице Свете Тројице, који је на себе узео целокупну твар, а пре свега словесна бића, међу њима наравно на првом месту стављамо анђеле и људе. Дакле, не ради се о једној "просто духовној заједници" коју Бог остварује са душама људи, него сагледано у оквирима целокупне хришћанске космологије, ради се о сусрету и заједничењу или заједничарењу Бога са целокупним светом. Јер Бог је створивши свет имао у виду његово вечно постојање. Када је стварао на почетку историје ово што данас зовемо Космос или Универзум, Бог је имао у виду заједницу са тим светом. Није га просто створио као неку реалност мимо Њега, са којом би он општио повремено, него је у Сину Своме љубљеноме, како каже Свето писмо, заволео свет свој и замислио га као једну заједницу, љубавну заједницу са Њим."

"...Изазови који се постављају пред савременог човека, а посебно пред православног човека су космогонијски, то јест, толико су драматично, да тако кажемо, другачији од оних изазова који су пратили човека прохујалих епоха и времена. Најозбиљнија питања која се данас постављају пред човека јесу свакако духовне природе."