ХРИШЋАНСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР-KRŠĆANSKI KULTURNI CENTAR

Predavanje

Ikona - Hrišćanstvo i kultura

Episkop dr Atanasije (Jevtić)

18. marta 2005. godine, u okviru tribine "Pravoslavni razgovori", a u organizaciji hrišćanskog kulturnog centra, u prostorijama Svete Tekle, održano je predavanje Episkopa dr Atanasija (Jevtića) na temu: Ikona - Hrišćanstvo i kultura.

Iz predavanja izdvajamo pojedine dijelove:

"...Sloboda bez ljubavi je razorna toliko koliko je razorno progresivno zlo. Sloboda jedino uravnotežena ljubavlju – to je sad hrišćanstvo – postaje prava, graditeljska spasonosna sloboda."

"...Hrišćanstvo daje nove pojmove, nove sadržaje, ličnost nije samo lice u hrišćanstvu nego je to istovremeno dubina ljudskog bića i ontološko jezgro. Čovek je ličnost, ne možete izračunati ličnost i svesti na jednu jednačinu."

"...Nije svako stvaralaštvo spasonosno, stvaralaštvo koje je ugradilo ili izraslo iz slobode i ljubavi, koje je stvaralaštvo za čoveka, za najveću vrednost ovoga sveta to je čovek i njegovo večno biće. Kad poričemo Boga čoveku, poričemo Boga detetu, nismo mu prijatelji, nismo mu osloboditelj, nego smo mu nakazitelj, odnosno, unakazitelj – zatvaramo mu perspektivu. Hristos je baš došao da svedoči, apostoli su krenuli svedočenjem. Naše svedočenje i ovoga Centra je da svedočimo, da govorimo da je hrišćanstvo oslobođenje čoveka, ali ne bez samog čoveka."

"...Hrišćanstvo svemu daje novo značenje – ako hoćete i drugo značenje – poštujući pojmove i reči donosi jednu novinu, ali stvarnu, večnu novinu, takvu novinu ima jedna posebna nova hrišćanska kultura."

"...Dete se ničemu ne može obradovati tako kao licu svoje majke. Voljeno lice kad sretne drugo voljeno lice ceo svet se ne može izmeriti u tom susretu, licem u lice, i zato je večni život, po hrišćanstvu, susret s Bogom – licem u lice, ne blaženo gledanje suštine Božije, niti blažena nirvana indijske i istočne mudrosti, mistike, itd...

Hrišćanstvo je religija susreta, dolazi u susret nama, mi se susrećemo sa njim."

"...Hrišćanstvo je više nego religija, religija može da bude, i često biva, i najčešće je bivalo kroz istoriju stremnja ka nekim višim bićem. Traženje odnosa sa nekim što bi čoveka samoga uzdiglo. Sve vreme je stremljenje religije da se čovek uzdigne, da nekako nadiđe sebe, bolje reći, da uzdigne sebe, da prevaziđe sebe, preobrazi sebe, ali ponegdje ima, naravno u zastranjenjima, da ukine sebe, da zaboravi sebe, da izbriše sebe, da ga nestane itd, itd.

Hrišćanstvo je osmislilo sve religije. Hrišćanstvo je Hristos, Bog koji je postao čovek, ostajući Bog i ostajući od tada čovek na svu vječnost. Hrišćanstvo donosi paradoksalo novu stvarnost, ne samo otkriva istinitog Boga – to je tačno! – otkrivao se Bog postepeno i u Sarom Zavjetu i nije bilo dovoljno. On sam je otkrivenje, Hristos je otkrivenje Boga, samootkrivenje, otkriva istinu – On je samoistina, otkriva lepotu – On je samolepota, otkriva kulturu – On je samokultura, otkriva ikonu – On je ikona Boga nevidljivoga."

"...Mirče Elijade kaže da je čovek i homo religiosus, isto tako kao što je misleće biće, radno biće, igrajuće, ili igrajuće se biće, isto tako je i religiozno biće. To je tako, to je usađeno u čoveka, i neotuđivo od njega, može on to poricati, može on to usmeriti na šta god hoćete, ili, kako je Dostojevski divno rekao: “nema čoveka koji veruje u nulu.” Svako u nešto veruje, svako ima jedan odnos prema stvarnosti izvan sebe, i to i jeste religija, od glagola religare – povezivati, ima jednu relaciju prema stvarnosti i u dubinu sebe i izvan sebe, ili iznad sebe, ili ispod sebe. Hrišćanstvo nije samo religija ono je, kako je govorio Berđajev, i ne samo Berđajev, završetak svih religija, kraj svih religija, jer je ispunjenje svih religija i njihovo osmišljenje. Ne odbacuje nego ispunjuje, kao što je Hristos rekao: “nisam došao da ukinem Zakon, nego da ispunim Zakon”, koji je bio privremen. Čoveku je data sposobnost religije, to nisu samo osećanja."