ХРИШЋАНСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР-KRŠĆANSKI KULTURNI CENTAR

18. марта 2005. године, у оквиру трибине "Православни разговори", а у организацији хришћанског културног центра, у просторијама Свете Текле, одржано је предавање Епископа др Атанасија (Јевтића) на тему: Икона - Хришћанство и култура.

Из предавања издвајамо поједине дијелове:

"...Слобода без љубави је разорна толико колико је разорно прогресивно зло. Слобода, једино уравнотежена љубављу, - то је сад хришћанство - постаје права, градитељска спасоносна слобода."

"...Хришћанство даје нове појмове, нове садржаје, личност није само лице у хришћанству него је то дубина истовремено људског бића и онтолошко језгро. Човек је личност, не можете израчунати личност и свести на једну једначину."

"...Није свако стваралаштво спасоносно, стваралаштво које је уградило или израсло из слободе и љубави, које је стваралаштво за човјека, за највећу вриједност овога свијета то је човек и његово вечно биће. Кад поричемо Бога човеку, поричемо Бога детету, нисмо му пријатељи, нисмо му ослободитељ, него смо му наказитељ, односно, унаказитељ, затварамо му перспективу. Христос је баш дошао да сведочи, апостоли су кренули сведочењем. Наше сведочење и овога Центра је да сведочимо, да говоримо да је хришћанство ослобођење човека, али не без самог човека."

"...Хришћанство свему даје ново значење - ако хоћете и друго значење - поштујући појмове и речи доноси једну новину, али стварну, вечну новину, такву новину има једна посебна нова хришћанска култура."

"...Дете се ничему не може обрадовати тако као лицу своје мајке. Вољено лице кад сретне друго вољено лице цео свет се не може измерити у том сусрету, лицем у лице, и зато је вечни живот, по хришћанству, сусрет с Богом - лицем у лице, не блажено гледање суштине Божије, нити блажена нирвана индијске и источне мудрости, мистике, итд...

Хришћанство је религија сусрета, долази у сусрет нама, ми се сусрећемо са њим."

"...Хришћанство је више него религија, религија може да буде, и често бива, и најчешће је бивало кроз историју стремња ка неким вишим бићем. Тражење односа са неким што би човека самога уздигло. Све време је стремљење религије да се човек уздигне, да некако надиђе себе, боље рећи, да уздигне себе, да превазиђе себе, преобрази себе. Али, понегде има, наравно у застрањењима, да укине себе, да заборави себе, да избрише себе, да га нестане итд, итд...

Хришћанство је осмислило све религије. Хришћанство је Христос – Бог који је постао човек, остајући Бог и остајући од тада човјек на сву вјечност. Хришћанство доноси парадоксално нову стварност, не само открива истинитог Бога, то је тачно, откривао се Бог постепено и у Старом Завјету и није било довољно. Он сам је откривење, Христос је откривење Бога, самооткривење, открива истина - Он је самоистина, открива лепоту - Он је самолепота, открива културу - Он је самокултура. открива икону - Он је икона Бога невидљивога."

"...Мирче Елијаде каже да је човек и homo religiosus, исто тако као што је мислеће биће, радно биће, играјуће, или играјуће се биће, исто тако је и религиозно биће. То је тако, то је усађено у човека, и неотуђиво од њега, може он то порицати, може он то усмерити на што год хоћете, или, како је Достојевски дивно рекао: "нема човека који верује у нулу." Свако у нешто верује, свако има један однос према стварности изван себе, и то и јесте религија, од глагола religare-повезивати, има једну релацију према стварности и у дубини себе и изван себе, или изнад себе, или испод себе. Хришћанство није само религија оно је, како је говорио Берђајев, и не само Берђајев, завршетак свих религија, крај свих религија, јер је испуњење свих религија и њихово осмишљење. Не одбацује него испуњује, као што је Христос рекао: “нисам дошао да укинем Закон, него да испуним Закон”, који је био привремен. Човеку је дата способност религије, то нису само осећања."